Puškaš: Šest meseci dostojanstva, jedan dan sramote

Prizor skrnavljenja mesta na kojem građani već šest meseci odaju poštu nastradalima u novosadskoj katastrofi pravi je „dragulj“ u kruni politike Aleksandra Vučića i realna slika i prilika „lojalne Srbije“. Retko kojim aktom bi se bolje mogao pokazati prostakluk i osionost kojom naprednjaci vladaju, kao i duboki prezir „predsednika svih građana“ za sve one koji samo traže odgovornost za korupciju i ubistvo 16 ljudi na Železničkoj stanici u Novom Sadu.
 
Primitivizam „lojalista“ prisutan je na svakom koraku – od vređanja ljudi koji odaju poštu nastradalima, do izbora reči za obračun sa neistomišljenicima, što je bilo samo na korak od otvorene agresije. A svako ko je naseo na jeftinu naprednjačku propagandu da je „politička borba“ nazivati studente, opozicionare ili građane u protestu ustašama, plaćenicima i izdajnicima, lako može da pronađe opravdanje i za prebijanje ljudi, skrnavljenje javnih prostora ili divljački fizički napad na našu drugaricu i potpredsednicu Stranke slobode i pravde Mariniku Tepić i njenu majku. Jer, davno nas je Vučić naučio da na bezbednost možemo računati jedino na modnoj pisti, dok u svim ostalim situacijama stavljamo glavu u torbu, a posebno ukoliko se usudimo na nelojalno ponašanje.
 
Nije Vučićeva politika samo licemerna, jer po principu „hoće nam se – može nam se“ favorizuje najgori socijalni talog, što za najočiglediju posledicu ima Ćacilend – ruglo od najvećeg javnog klozeta, već izuzetno opasna, budući da računa na servilnost lojalista koji svojim nadmetanjem u improvizaciji skrnavluka i nasilja žele da se preporuče vlasti. Normalizacija primitivizma i nasilja dovela nas je do toga da smo sada sasvim sigurni da mi još nismo videli najgore od ovog režima.
 
Marica Puškaš,
poslanica Stranke slobode i pravde u Skupštini AP Vojvodine