Vučićevim tempom auto-put do Crne Gore za 30 godina

U strahu od pobunjenih građana,danas je Aleksandar Vučić tajno, uz prisustvo kineskog ambasadora, otvorio deonicu auto-puta Miloš Veliki od Preljine do Požege, dugu svega 19,5 kilometara, a radovi na ovoj deonici zvanično su započeti još u maju 2019. godine. Šest godina za manje od 20 kilometara auto-puta — to su činjenice.

Ako se ovom dinamikom nastavi, ostatak trase do granice sa Crnom Gorom, koji iznosi oko 110 kilometara, mogao bi biti završen za još tri decenije. Srbija će tada možda imati auto-put do Boljara — ali neće imati ljude koji pamte kada su radovi počeli.

Uporedimo to sa Hrvatskom, koja je još pre 20 godina završila oko 400 kilometara auto-puta od Zagreba do Splita, kroz izuzetno zahtevan teren, za svega pet godina. Tuneli i mostovi nisu opravdanje za ovoliku sporost. Alpi su odavno prokopani, a evropske zemlje grade u planinama, brzo i efikasno.

Suštinski problem nije ni u brdima ni u tunelima, već u načinu na koji se kod nas radovi izvode i ugovaraju. Cena po kilometru višestruko prevazilazi evropske standarde, a poslovi se dodeljuju bez javnih konkursa i bez transparentnosti, kroz unapred dogovorene aranžmane koje niko ne kontroliše. Činjenica je i da je ovaj auto-put koštao čak 21 milion evra po kilometru, iako je igradnja južnog i istočnog kraka Koridora X, koji uključuje i Grdeličku klisuru, koštala je 7 miliona po kilomteru.

Dok predsednik pred kamerama govori o „istorijskom danu“, javnost ostaje bez odgovora na ključna pitanja: Zašto gradimo tako sporo? Zašto plaćamo tako skupo? I zašto niko za to ne odgovara?

Ovo nije uspeh države već ogledalo sistema u kojem nema odgovornosti, a još manje – brzine, reda i zakona.